Ausvajs, bite – simbolika policijskog časa u domaćem filmu

0
306

Prva asocijacija na pomen uvođenja policijskog časa u Srbiji bili su “Otpisani”, Prle i Tihi, Kriger i Mišić, nemački vojnici sa mašinkama, bat koraka u noći, pucnji iz pištolja, dobro poznata muzika Miće Markovića i povici “Ausvajs, bite” (Ausweis, bitte). Ili misteriozne akcije Valtera u okupiranom Sarajevu, nespretne noćne operacije Popaja i Pika u “Balkan ekspresu”, Slavko Štimac i Šicer u “Salašu u Malom ritu” i mnoštvo drugih. uglavnom manje smešnih, često tragičnih situacija, iz filmova koji su se bavili Drugim svetskim ratom na području Jugoslavije.

Nešto što smo viđali samo na filmu i povezivali s vremenom okupacije postalo je naša realnost. Trenutno smo u najdužem policijskom času od Drugog svetskog rata naovamo i sedećemo u kućama, kako je govorio Paja Vuisić u “Otpisanima”,  dok se “ne ucrvljamo”. Odličan trenutak da se podsetimo tih filmova i serija.

Aleksandar Erdeljanović, upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke, kaže da mu na pomen policijskog časa i “ausvajsa” na pamet padnu razni partizanski filmovi iz bivše SFRJ kao što su  “Otpisani”, “Potraga”, “Vetar je stao pred zoru”, “Veliki i mali”, “Pesma”…
– Oni prikazuju policijski čas sa praznim ulicama i hrabrim pojedincima koji se suprotstavljaju neprijatelju ali i slučajne prolaznike, žrtve nemogućnosti da se sakriju u vreme vanrednog stanja i zbog toga stradaju. Takođe, tu su i racije u kojima stradaju ilegalci i pripadnici pokreta otpora ali i obični građani i crnoberzijanci (s ovim u vezi, setimo se primera zaticanja muzičke družine u filmu “Balkan ekspres”, Branka Baletića). U vreme vanrednog stanja i perioda neizvesnosti ljudskom greškom i u panici stradaju obični likovi čiji je predstavnik Slobodan Perović u filmu “Tri”, Aleksandra Petrovića – kaže Erdeljanović za Nova.rs i nastavlja:

– No, ono što mi je među prvim filmovima u sećanju a vezano je za racije su scene sa običnim činovnikom i nevoljnim crnoberzijancem Žikom Tasićem koji je zahvaljujući frapantnoj sličnosti sa ilegalcem Belim, progonjen za vreme racije od strane policije a zatim i uhapšen u danas zaboravljenom filmu “Čovjek sa fotografije” vrsnog reditelja i dugogodišnjeg direktora Jugoslovenske kinoteke, Vladimira Pogačića. Izvanredna atmosfera presije i straha kod pojedinca koje izazivaju okupacija, racije, vanredno stanje i policijski čas, ovde je dobila dodatni kvalitet u vrhunskoj glumi Nikole Milića koji se od sitnog špekulanta, uplašenog od policije, uzdiže u ratnika i heroja koji gine za ideju slobode.

Jelena Đurović, urednica portala “AgitPop”, kaže da je njen prvi susret sa konceptom “policijskog časa” bio u detinjstvu, preko serija i filmova koji su se bavili Drugim svetskim ratom.

– Ilegalci u “Otpisanima” i sličnim ostvarenjima su najveću hrabrost pokazivali kad su se smucali po gradu u nevreme a najbolje akcije su se događale baš pod okriljem mraka, kad je kretanje bilo zabranjeno – kaže Jelena Đurović.

– Mali Slavko Štimac u “Salaš u Malom Ritu” objašnjava kako on “ima ausvajs”, Pavle Vuisić u “Povratku otpisanih” naređuje da se sedi kod kuće dok se ne ucrvljamo iako je napolju mesečina, dakle policijski čas…Ovo su najočiglednije reference na pomen zabrane izlaska noću. Postoji važna scena koja mi se zauvek urezala u detinju memoriju, a govori o potrebi da se bude slobodan čovek bez obzira na opasnost koja
napolju preti. Film je “Deveti krug” France Štiglica iz 1960. godine. Dušica Žegarac tumači Rut, Jevrejku koja se skriva u okupiranom Zagrebu.

Da ne spojlujem, ali Rut pred kraj filma izlazi iz svog zatočeništa i gleda prirodu, fontanu, seda na ljuljašku i udiše spoljni svet. To je scena u kojoj i gledalac uživa u njenoj kratkotrajnoj sreći. Naši roditelji i stariji su poslušno u kućama već nedeljama, a to su potomci tih hrabrih junaka koji su sa pravom mitologizirani u posleratnoj kinematografiji. Kada se žale i mole da im se da ausvajs, oni to rade ne da bi lizali gelender, nego bi da pogledaju u nebo i prošetaju parkom. Zamišljam svoju majku kako hoda Kalemegdanom u deset ujutru i parafrazira struku “Ni mi nismo debili ni kreteni!” Komedija je tragedija plus vreme. I ovo iskustvo će jednom da iznedri nekakav film, možda ne najsmešniji na svetu ali može da bude dobar – poručuje Jelena Đurović.

Istorija se ponavlja nekad kao tragedija, nekad kao farsa, navodi ona..

– Prvo farsično ograničenje kretanja moja generacija doživljava kada su Kadijević, Jović i Milošević izveli tenkove i policijska oklopna vozila na ulice Beograda, 9. marta 1991. Nažalost i dalje nemamo upečatljiv film o ovom neverovatnom događaju.

Izvor: Nova.rs

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here