“Bela, ćao” – Pesma nadničarki i partizana, pa pop fenomen

0
430

Pesma nadničarki sa severa Italije i italijanskih partizana, “Bela, ćao” (Bella, ciao), postala je neformalna himna antifašista širom sveta. Sa druge strane, ostavila je traga i u popularnoj kulturi. U svakom slučaju postala je globalni fenomen.

Sviraju je i pevaju najrazličitiji ljudi, u jednako različitim prilikama. I vokalne folklorne grupe, i sindikalni aktivisti na izletima uz harmoniku, i horovi na godišnjicama pobede nad fašizmom, i (anarho) pankeri sa gitarama pod distorzijom u podrumima, i levičari na protestima, i pripadnici ekstremno levih grupa u Latinskoj Americi, i kurdski partizani, i orkestri sa violinama i klarinetima na vašarima i festivalima, i ulični muzičari, i kantautori u kafeima, i bendovi u zadimljenim polulegalnim klubovima, i šarolik svet sa terasa u Italiji, i simfoničari koji im iz svojih stotinama i hiljadama kilometara udaljenih soba pružaju podršku… Pesma je, među svojim nebrojenim verzijama, zaogrnuta i flamenkom, postoje i njeni remiksi, a pevaju je i likovi iz svetski popularne serije La Casa de Papel… Melodija iste te pesme spakovana je čak i na matricu za karaoke večeri.

Mnogi se i ne pitaju odakle ta pesma, zadržavaju se na tome da je italijanska i jednostavno im je lepa. Nemalo njih među onim radoznalijima stavili bi ruku u vatru da su original ispevali italijanski partizani u Drugom svetskom ratu. Svet je i jeste čuo, moglo bi se reći, od italijanskih partizana, od tada je i neka vrsta antifašističke himne, ali je originalno nastala decenijama ranije, krajem 19. veka, kao protestna pesma, na pirinčanim poljima na severu Italije, u dolini reke Po.

Kao i sa najvećim brojem folk pesama, ni pesmi “Bela, ćao” (“Bella, ciao” – “Lepotice, zdravo”) ne zna se autor. Pevale su je, pod prvobitnim nazivom “Alla mattina appena alzata” (“Ujutro rano ustala sam”), nadničarke na pirinčanim poljima (da, Italija je i danas najveći proizvođač pirinča u Evropi), zajedno sa “Ako ti se osam sati čini malo” (“Se otto ore vi sembran poche”), izražavajući kroz stihove protest zbog teških uslova rada. U prvoj verziji pesme stihovi su opisivali dirinčenje, savijena leđa po ceo dan u čemu prolazi mladost, komarce i druge insekte, predradnike sa palicama, ali završava nekom vrstom optimizma u poslednjim stihovima: “ali doći će dan kad ćemo moći / da radimo u slobodi”.

Pesma je prvi put zapisana 1906. u Pijemontu, nedaleko od Verčelija. Na poljima oko tog grada još kao devojčica radila je i Đovana Dafini (1914 – 1969). Između ostalih pesama, naučila je tu i “Alla mattina appena alzata”, ali ju je snimila tek 1962. na molbu (etno)muzikologa. Veruje se da je njena verzija najpribližnija originalu. (Još jednu interpretaciju melodije ponudio je Fausto Đovanardi na albumu “Klezmer – Yiddish Swing Music”, gde je predstavio melodiju “Dus Zekele Koilen” kakvu je, navodno, svirao muzičar Miška Ciganov 1919. godine).

Đovana Dafini snimila je istovremeno i verziju italijanskih partizana nazvanu “Bella, ciao”.

Ni autor izmenjenih stihova, u toj partizanskoj verziji, nije poznat. U verziji nastaloj tokom Drugog svetskog rata, među italijanskim partizanima, umesto devojke koja odlazi na ražana polja na rad, peva je mladić koji odlazi da ratuje protiv fašista. Iz pesme se gube stihovi o insektima i predradniku, umesto sapatnica na poslu obraća se saborcima partizanima, umesto teškog rada tu je predosećanje pogibije, a pirinač sa polja zamenjen je motivom lepog cveta na grobu. Pevanje o slobodi javlja se i ovde u završnim stihovima, ali dok je kod nadničarki osnovna crta bila čekanje oslobođenja, u partizanskoj verziji dominira poruka rešenosti da se za nju žrtvuje. Jak retorički naboj u toj verziji ide naporedo sa, moglo bi se reći, romantičarskim okvirom.

Pesma je nakon rata prihvaćena i daleko van Italije kao himna antifašista. Šezdesetih godina ušla je i u popularnu kulturu, bilo da je pevana u salonima i pozorištima, kao što su to radili italijanska pevačica i glumica Milva ili francuski šansonjer i glumac Iv Montan (jedno vreme i član Komunističke partije Francuske), bilo u kafeima širom Evrope, među studentima pobornicima Nove levice.

Stihovi su tokom godina prevedeni na 35 jezika i pevana je širom sveta. Bila je, navodno, omiljena i u među pojedinim visokim funkcionerima režima Istočnog bloka. Azerbejdžanski pevač iz sovjetske ere Muslim Magomajev kleo se da je Brežnjev tražio da mu je peva i da je “najviše voleo od svih pesama”.

Sa druge strane, pojedini su je režimi zabranjivali ili na druge načine progonili one koje su je izvodili. Potpisniku ovih redova su ulični muzičari u jednom andergraund klubu u Istanbulu, u Turskoj pod Erdoganovom vlašću, pričali da sviranjem te pesme rizikuju i odlazak u pritvor. Doživljavana je u vladajućim krugovima kao komunistička, a direktno ih je asocirala i na naoružane formacije kurdskih partizana. Ipak su je svirali. A turski bend Bandista snimio ju je nešto ranije na albumu 2011. godine.

Kurdski sineasta i aktivista Ehsan Fatahian postavio je svoj video sa pesmom na Jutjub, posvećujući ga “Kurdima i svim ostalima koji se bore za slobodu” pre nego što je pogubljen u 28. godini.
Opisao ju je, kako piše profesorka italijanskog jezika na Univerzitetu u Virdžiniji Debora Parker, kao “emotivnu” pesmu sa istorijskom podlogom. Kurdska deca, dodaje ona, uče pesmu “Bela, ćao” zajedno sa tradicionalnim pesmama svog naroda. Pesmu je potom snimio i pevač Kia Madani, na italijanskom i kurdskom jeziku. Kurdski muzičari, njih 40, snimili su i krajem marta ove godine pesmu u znak podrške Italijanima u doba pandemije.

Jednako kao što je postala himna antifašista, pesma se redovno peva i na alterglobalističkim skupovima širom sveta, a sa razglasa se čuje najčešće verzija koju je snimio Manu Čao.
Ista pesma pevala se i bez direktnih ideoloških predznaka. Nju je na svom albumu “Sex O’Clock” (2001), pomalo onirično, snenim glasom, otpevala Anita Lejn, nekadašnja devojka Nika Kejva.

Novu verziju pesme, i povratak na njeno osnovno značenje, ponudio je gitarista Mark Ribo na svom albumu “Songs of Resistance 1942 – 2018”, na kom je sarađivao sa mnogim poznatim muzičarima. Pesmu “Bela, ćao” otpevao je njegov dugogodišnji prijatelj Tom Vejts. Objašnjavajući motive da snimi taj album, Ribo je rekao da je od momenta kada je Donald Tramp izabran za predsednika SAD znao da nipošto nema nameru da “izigrava neka vrstu Firtvanglera scene u vreme nekakvog riđokosog začešljanog pokušajg diktatora”.

Iste godina kada je Ribo snimio album, pesma “Bela, ćao” čula se u domovima širom sveta. Ali ne sa njegovih “Pesama otpora”, ili bilo koja ranije snimljena verzija, nego iz serije “La Casa de Papel”. U jednoj od epizoda, Profesor, organizator pljačke dve milijarde evra iz Kraljevske kovnice novca, peva tu pesmu sa svojim polubratom Berlinom. Ona se kao tema ponavlja i kada se Berlin žrtvuje da bi spasao ostale pljačkaše.

Neki u korišćenju te pesme u “La Casa De Papel” vide i subverziju. Jedan od likova objašnjava i da se Profesorov život okreće oko ideje otpora, a da je tu pesmu naučio od dede, borca protiv fašista u Italiji. Pesma se čuje “u karakterističnim momentima u seriji kao metafora za slobodu”, objašnjavaju.

Međutim, profesorka italijanistike Debora Parker primećuje da ona u Netfliksovoj seriji zvuči efektno, ali veštački, da pesma otpora tu dobija ironični, pa čak i cinični prizvuk u spektaklu namenjenom pukoj zabavi. Pesma je, od kako je iskorišćena u seriji koju je, navodno, pogledalo  više od 70 miliona ljudi, doživela i preživela i brojne remikse, pa se čak može čuti i na žurkama.
A u krajevima u kojima je nastala, na severu Italije, u pojedinim opštinama od 2015. zabranjeno je njeno izvođenje. U onim opštinama, to jest, gde je na vlasti ekstremno desničarska Liga severa.

“Bela, ćao” u (post)jugoslovenskoj popularnoj kulturi

Pesma “Bela, ćao” provlači se kroz ceo film “Most” (1969) Hajrudina Šibe Krvavca i posebno dirljivo zvuči kada Bambino (igra ga Igor Galo) gine.

Svoju verziju snimili su i istarski pankeri KUD Idijoti u jeku rata na ovim prostorima, na albumu “Tako je govorio Zaratusta” (1993), a deceniju kasnije i šabački “Goblini” na albumu “Najbolje priče” (2004).

Svirao ju je i Goran Bregović, sa sve trubačima, na albumu “Champagne for Gypsies” (2013).

Izvor: Nova.rs

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here