Država se konačno odužuje čuvaru Zejtinlika: Deda Đorđe dobija srpski pasoš

0
224

Priznanje za višedecenijsko bdenje nad humkama naših vojnika izginulih na Solunskom frontu. Mi Mihailovići jesmo rodom iz Grblja kod Boke Kotorske, ali smo se uvek zvali Srbima, kaže Đorđe

ĐORĐE Mihailović, čuvar srpskog vojničkog groblja Zejtinlik u Solunu, dobija konačno srpsko državljanstvo! Kako saznaju “Novosti” u Vladi Srbije, njemu će ovih dana biti dodeljeno državljanstvo Srbije za višedecenijsku posvećenost u čuvanju 8.000 grobova srpskih ratnika i, s posebnom ljubavlju, negovanju uspomena na njih.

– Poštovanje i divljenje prema junacima nasledio sam od dede Sava, pa oca Đura koji su pre mene čuvali zastavu srpske slave na ovom nepreglednom polju tuge i ponosa – govorio je deda Đorđe za “Novosti”. – Oni su me zavetovali da tu zastavu čvrsto držim, jer dok zastavu držiš, drži i ona tebe. To je tako u našem narodu. Mi, Mihailovići, jesmo rodom sa Grblja kod Boke Kotorske, ali smo se uvek zvali i smatrali Srbima. Ništa drugo, samo Srbi.

A, on sam više od šest decenija čuva i neguje humke srpskih vojnika koji su tokom proboja Solunskog fronta položili život, ovde, na vratima otadžbine. Zaustavljeni u jurišu za slobodu za kojom su žudeli. Na ovom srpskom vojničkom groblju čika Đorđe i danas stražari. Svakog jutra podiže srpsku zastavu nad usnulim vojničkim pukovima.

– Služim ih kao da su živi – kazao nam je u jednom razgovoru. – Čast je služiti na ovakvom mestu gde su ispod svake stope njihove kosti. I sudbine koje prenose njihovi potomci, kad iz Srbije dođu. A nema odakle ne dolaze. Donesu kakav beleg iz rodne kuće, zavičajnu rakiju, kutiju duvana. Ostanu ovde čitav dan, slušaju stihove koje im kazujem. Zaplaču, a ja im poručim: nije suza, deco, za ovakve junake. Vaše je da ih pamtite i ponosite se njima.

I kada su mu godine ozbiljno načele zdravlje, Đorđe se tada pomirio da je vreme da napusti staru, kamenu kuću na groblju, gde se rodio. Pre koju godinu preselio se u stan stotinak metara uz ulicu, iznad. Njegova supruga Svetlana, Grkinja kojoj je dao ovo srpsko ime, govorila nam je kada smo ga posetili, a tada je disao uz pomoć boce s kiseonikom, da čim ustane otvara vrata na terasi, gleda u groblje i već oko pet ujutru spušta se na Zejtinlik. Povijen, pomoću štapa i svako jutro isto – otvara kapiju, podiže zastavu, otvara mauzolej i čeka potomke ratnika da im još ponešto ispriča o slavnoj prošlosti.

UZ ZASTAVU, U STAVU MIRNO

kada je pre dve godine obeležavana stogodišnjica proboja Solunskog fronta na Zejtinliku, Đorđe Mihailović je u svojoj devedesetoj sve vreme, stojeći na suncu, propratio ceremoniju obeležavanja jubileja. Uzalud su mu nudili i čak donosili stolicu “da malo odmori”, odbio je – vojnički.

– Ovo je dan i ovo je mesto kad svi treba da stojimo – kazao je.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here