Još dve hiljade kamera po Srbiji – Plaćamo ih 13 miliona evra

0
68

Iz ovogodišnjeg budžeta za drugu fazu uspostavljanja video-nadzora u saobraćaju planirano je 1,6 milijardi dinara, ali kako će se tačno taj novac utrošiti javnosti nije poznato.

Iako su građani uglavnom saglasni da su kamere na glavnim putevima potrebne i kao alat za prevenciju saobraćajnih prekršaja i za razjašnjenje kada se već nešto dogodi, činjenica da takva vrsta nadzora duboko zadire u privatnost postala je dilema koja se sa globalnih rasprava prelila i u Srbiju.

Dodatno je kod nas začinjena i činjenicom da čak i tehničke podatke, cenu i karakteristike te opreme, lokacije na kojima je postavljena i ograničenja u njihovom korišćenju – nisu dostupni.

I same najave da će kamere biti postavljene u toku ove godine bile su kontradiktorne. Najpre je ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović izjavio kako će sa 1.000 aparata postavljenih na 800 lokacija pokriti Beograd, „svaku ulicu, svaki ulaz“, kasnije je broj planiranih kamera povećan na 2.000 pa se pretpostavlja da će one biti postavljene i na saobraćajnicama i u gradovima širom Srbije.

Objašnjeno je da bi nova oprema bila u stanju da prepozna i registarske tablice na vozilu, ali i lica u automobilu i van njega, odnosno da može za nekoliko sekundi da identifikuje oko 3.000 osoba. Taman zgodno za slučaj demonstracija, kada sastav učesnika više neće biti nepoznat. Bilo je najavljeno i da će proces nabavke trajati dve godine, ali se ne zna da li to podrazumeva i još veći broj kamera.

Prosta računica pokazuje da ukoliko je ovogodišnji plan nabavke 1.000 kamera, njihova cena je veća od 13.000 evra po aparatu a ukoliko je pozicija u budžetu planirana za 2.000 onda jedna aparatura košta oko 6.800 evra.

Međutim, nije sve tako jednostavno, jer je moguće da je u cenu ušla i oprema za data centar iz koga će se snimci sa ulice obrađivati, a nije nelogična ni pretpostavka da je to planirano sa drugog razdela na poziciji MUP-a, jer će se 19 milijardi dinara u narednoj godini izdvojiti za zgrade i građevinske objekte u šta je možda ušla i izgradnja centra za video-nadzor.

Sva ta „možda“ nismo uspeli da razjasnimo jer iz MUP-a nisu stigli odgovori na naša pitanja.

Slično je prošao i istraživač Šer fondacije Bojan Perkov, koji je od MUP-a dobio „objašnjenje“ da su podaci o kamerama proglašeni službenom tajnom, ili nose oznaku „poverljivo“, ili je informacija uskraćena jer „nije sadržana ni u jednom dokumentu“.

Međutim, ono što je za naše zvaničnike bilo nezamislivo da podele sa javnošću, objavljeno je na sajtu kompanije Huavej, kao studija slučaja u kojoj su detaljno opisani podaci o stotinak postavljenih kamera na 60 lokacija, data centru u Beogradu, što je prva faza projekta koji su radili u saradnji sa MUP-om.

– Nabavka je organizovana na osnovu bilateralnih sporazuma sa Kinom, odnosno Huavejem, ali od MUP-a nismo dobili ništa osim odbijanja. Čak ni informacije o mogućnostima kamera, o kojima su zvaničnici policije i javno govorili, sve je netransparentno. Sada više nije poznato ni da li se ove kamere koje su već instalirane koriste – kaže za Danas Perkov i dodaje da kada su objavili tekst prema podacima Huaveja, studija slučaja uklonjena je sa sajta te kompanije.

Prema rečima advokata Božidara Prelevića, nisu sporne kamere, jer one realno mogu da doprinesu opštoj bezbednosti, ali mogu i da potpuno naruše privatnost građana.

– Problem je u mogućnosti zloupotrebe tih snimaka. Ovde se postavlja pitanje koliko verujemo onome ko će biti operater na tim uređajima. A teško je verovati onima koji ukidaju nezavisna regulatorna tela, teško je verovati i da ti ljudi neće ne samo kamere nego bukvalno sve upotrebiti u političke svrhe i na kraju predstavljati kao dokaz za insceniranje krivičnih dela i prijava – kaže Prelević za Danas.

Svojevremeno, kada je najavljena nabavka kamera, reagovao je i Rodoljub Šabić, bivši poverenik za dostupnost informacija i zaštitu podataka o ličnosti.

– U zemlji u kojoj je vlast toliko puta iskoristila lične podatke protiv građana i političkih protivnika, sistem video-nadzora pre asocira na novu vrstu kontrole nego na veću bezbednost. To zapravo znači da neko ko kontroliše taj sistem u svakom trenutku može da zna i identifikuje gde se građanin nalazi, pri čemu taj građanin ne mora biti kriminalac, on može biti nepodoban, politički konkurent – upozorio je Šabić.

I Hrvati kupuju kamere

Bezbednost ili zaštita privatnosti – to je dilema poslednjih godina aktuelna ne samo u građanskim debatama nego i u međunarodnim odnosima. Polemika je letos pokrenuta i u susednoj Hrvatskoj kada je njihovo Ministarstvo unutrašnjih dela objavilo da će za 376.400 evra nabaviti kamere za video-nadzor koje mogu da prepoznaju lice koje se nađe na snimku, ali ni tu nije objavljen broj kamera koje će biti instalirane.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here