Ljiljana Blagojević: Vlast strogoćom skriva nesposobnost

0
643

“Džaba kavez od zlata kad slavuj u kavezu ne peva. I što je najgore, ubeđena sam da sva ova strogost niti je posledica njihove brige niti prevelike ljubavi prema nama, nego samo pokazuje neznanje, nesposobnost i očigledno zakasnelost reakcije”, kaže u razgovoru za Nova.rs glumica Ljiljana Blagojević, koja dane vanrednog stanja provodi na selu.

Čuvena pesma legendarnog Tome Zdravkovića “Za Ljiljanu” posvećena je upravo njoj. Pevač ju je upoznao na snimanju serije “Doktorka na selu”, i Ljiljana je tada ostavila na njega toliko pozitivan utisak, da je posle njihovog susreta napisao najlepše stihove.

Glumica Ljiljana Blagojević ostvarila je veliki broj uloga u pozorištu, serijama i filmovima. “Žanka Stokić”, “Sergej Bondarčuk”, “Zlatni vitez”, “Oskar popularnosti”, samo su neke od mnogbrojnih nagrada i priznanja koja je kao prvakinja Drame Narodnog pozorišta u Beogradu dobila tokom svoje 40 godina duge karijere.

Ona je sada u intervjuu za Nova.rs govorila o aktuelnoj situaciji oko koronavirusa, kako izgledaju njeni dani u izolaciji, o svojoj bogatoj karijeri, porodici…

Kako provodite vreme u karantinu i kako informacije oko koronavirusa utiču na Vas?

– Imam sreću da ga provodim na selu u dvorištu. U početku sam se bavila pretresanjem fioka i ormara. Naravno, čitala sam i odmarala se od napornog perioda pred zavođenje vanrednog stanja. Onda sam počela da osećam otpor i bunt. To bildovanje straha koje je stizalo u svakodnevnom obraćanju sa konferencija za štampu tipa umrli, mala će biti groblja itd., izazivali su u meni gnev. Imam puno prijatelja u inostranstvu i u svakodnevnom sam kontaktu sa njima zahvaljujući elektronskim mrežama. Shvatila sam da nigde nisu mere tako rigorozne kao kod nas. Prijatelji su me pitali zašto smo nedisciplinovani. U razgovoru smo konstatovali da ta slika koju je svet dobio o nama apsolutno nije istinita. Prikazani smo kao divlji narod koji ne poštuje propise. I kod njih ima i kažnjavanja, i više nego kod nas, ali nemaju karantine i po 80 sati zabrane izlaska van stana. Ovde stariji od 65 godina nisu videli sunca mesec dana. Kao vampiri bauljaju zorom od 4 do 7. To je takva degradacija, takva briga. Videćemo kako će se sve odraziti na njihov imunitet i njihovo psihičko zdravlje. Narod je morao da moli za dozvole za decu sa posebnim potrebama da izađu van stanova u tim dugim satima karantina, za kućne ljubimce da ih izvedu da obave svoje fiziološke potrebe. Posle mesec dana se tek odreagovalo. Na svaku molbu stizale su samo veće i veće restrikcije. Džaba kavez od zlata kad slavuj u kavezu ne peva. I što je najgore, ubeđena sam da sva ova strogost niti je posledica njihove brige, niti prevelike ljubavi prema nama, nego samo pokazuje neznanje, nesposobnost i očigledno zakasnelost reakcije.

Foto: Vladislav Mitić

Šta vam najviše nedostaje tokom izolacije i šta ćete prvo uraditi kada prođe vanredno stanje?

– Prvo ću izaći u dugu šetnju sa mojim kućnim ljubimcem. Prošetati pored Dunava, videti se sa prijateljicom na kafi u nekoj bašti.

Koliko vam fale zagrljalji i poljupci?

– Poljupci će sačekati, a zagrljaje i sad upražnjavamo.

Svoju prvu značajnu ulogu u karijeri imali ste u filmu “Sjećaš li se Dolly Bell”. Koliko je izazova tu bilo za jednu tada veoma mladu glumicu?

– Nekako su to za mene lanjski snegovi. Lepo je da postoje. Imala sam neviđenuu sreću da na početku karijere dobijem takvu ulogu. To vam je kao što pamtite prvi poljubac, prvog momka. Tako i ovaj film. Desilo mi se nešto o čemu svaki mlad glumac može da mašta. Glavna uloga sa onakvom autorskom i glumačkom ekipom, pa još sa ovom vremenskom distancom – antologijski fim.

Posle te uloge odbili ste ponudu jednog britanskog producenta, jer ste taj ugovor smatrali, kako ste u jednom intervjuu rekli, stravičnim. Da li i posle toliko godina na tu ponudu gledate isto?

– Apsolutno. To vam je opet priča o zlatnom kavezu. A ja tako ne mogu. Za mene je sloboda kruna svega. Nisam osoba koja pristaje na tutora i gazdu. A taj ugovor je do te mere bio rigorozan u pravilima ponašanja tokom te tri godine, na koje se odnosio, da se ni jednog momenta nisam dvoumila. Nikada ne bih pristala da mi neko određuje telesnu težinu, pravce putovanja, mesečni ciklus ili posete rođaka ili prijatelja. I danas znam da sam bila u pravu. Biti svoj i biti slobodan. To nema cenu.

Tokom karijere glumac proživi na stotine života kroz svoje likove. Koliko zapravo kroz te likove upoznate sebe?

– Svakako ti likovi ostave traga na vama, kao što i mi ostavimo na njima. Spoznaš sebe, ali se naučiš i da posmatraš ljude, govor njihovog tela. Naučiš se da razumeš i da budeš tolerantan. Usvojiš neka njihova iskustva i znanja, proširiš pogled na svet. Uloge se prave po sopstvenom i tuđem iskustvu i po modelu. Zanat se podrazumeva. Ono što glumac mora da nauči jeste da opravda i najnegativniju rolu koju dobije. Sve što jedan čovek uradi ima neki oslonac, neku tačku u njegovoj biografiji. Banalno rečeno da li je dovoljno bio voljen, mažen, pažen ili nije. Poput advokata, i mi branimo čoveka, a ne njegovo delo.

Kao prvakinja drame Narodnog pozorišta i dobitnica najznačajnijih glumačkih priznanja, možete li da nam kažete kakav je status jednog takvog umetnika danas u Srbiji?

– Pozorište deli sudbinu društva u kome se nalazi. A kod nas nije baš najbolje. Bojim se da će nam tek sada biti teško posle ovoga što nam se događa. Ne bi me iznenadilo da se sva sredstva preusmere na neke druge pozicije, a to ne bi bilo dobro. Duhovnu vertikalu jednog naroda čini jezik i kultura. I nisu ludi ni Nemci ni Englezi što i te kako vode računa o budžetu za kulturu. Čak i kad su u ratu. Ta pozicija u budžetu se ne dira, jer to je opstanak jedne nacije.

Foto: Vladislav Mitić

Vi ste imali i “izlet” u politiku, kad ste 90-ih godina bili gradski sekretar za kulturu. Da li biste danas imali hrabrosti da se prihvatite tog posla i šta biste prvo uradili?

– Svaki čovek koji je sklon da kritikuje mora da bude spreman i da kad mu se ukaže prilika da nešto uradi, to i prihvati. To se meni desilo i zato sam i bila u toj poziciji. Nisam bila na tom mestu kao politički profiter, već kao umetnik koji je znao da će se vratiti tamo gde mu je najbolje, a to je pozorište. I zato sam radila to odlično. Danas sa ovima ne bih. I mnogi su me iznenadili koji su prihvatili određene pozicije. Ali svako je vlasnik svog života i ima pravo da sa njim radi ono što misli da je najbolje.

Koliko politika danas stvara kinematografiju?

– Vrlo. Mada uvek je bilo državnih projekata, ali je bilo i Žika Pavlovića, Lordana, Markovića, Zilnika. Danas je malo ovih. Nema teorije da dobiješ sredstava za film ako nisi podoban ili da im pripadaš. I ko god kaže da nisam u pravu, ne govori istinu.

Vi ste između ostalog i redovni profesor glume na univerzitetu u Bijeljini. Kako je biti s one strane katedre?

– Pedagogija je lepa. Teška, ali i izazovna profesija. Imala sam i sama divne profesore, mada sam mnogo naučila kroz rad sa velikim piscima i rediteljima. Obaveza svakog uspešnog čoveka je da svoje znanje prenese na nove koji dolaze. Evo, danas imam još jedno iskustvo više. Online nastava. Radi se o samostalnim ispitima studenata četvrte godine. Zanimljiv proces rada u vremenu korone. A i lepo je, prenoseći im svoje znanje i iskustva, dobiti zauzvrat i lepotu i energiju mladosti.

Ima li nade za regionalnu glumačku scenu kad je talenat u pitanju? Da li je u glumi važniji talenat ili rad?

– Važno je i jedno i drugo. Kao što je za glumca jako važno da bude i u pozorištu i na filmu i TV-u. Šta da vam kažem o nadi. Sve će biti posle ovoga drugačije. Videćemo šta će biti i koje će profesije doživeti transformacije i kakve. Ali hajde da budemo optimisti. Ima nade. Mora. Sve dok pripadamo istom jeziku ima nade.

Jedna ste od onih žena koje neguju prirodnu lepotu, a kakvo je vaše mišljenje o estetskoj hirurgiji?

– Bavim se profesijom koja ne trpi laž. Volim često da kažem, da, ona je original ili da kažem to je lažnjak. Ne govorim o izgledu, već o mom poslu. Pristalica sam onoga što je prirodan proces. Nega da. Nasilje nad sobom – ne. Ne podnosim uniformnost. Nikad nisam želela da budem Barbika. Moje je samo moje i to drugi nemaju. To je moja osobenost. Naravno da nemam ništa protiv korektivnih zahvata koji će vas osloboditi kompleksa ili klempavih ušiju nasleđenih od neke babe. Na kraju svako je gospodar svoga tela.

Šta je tajna uspešnog braka?

– Poštovanje individualnosti, razumevanje, poverenje i svakako ljubav. Znači ne biti škrt. U emocijama, dobroti pa i materijalno.

Koje savete ste najčešće davali svojoj ćerki Kalini?

– Uradi ono iza čega ti stojiš. I onda je sve lakše. I gledaj da se ne ogrešiš o druge, čovek ne sme sve što može.

Izvor: Nova.rs

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here