Tomislav Marković, najveći proizvođač šljiva: Samo u Srbiji nisi bogat sa puno zemlje

0
624

Pre 35 godina Tomislav Marković odlučio je da napusti državni posao i počeo  skoro bez mehanizacije da obrađuje neplodnu zemlju sedme i osme kategorije, u Gornjoj Trešnjevići kod Aranđelovca.

Vratio se na zemlju koju je njegov predak starac Radislav počeo da obrađuje davne 1760. Godine, iako su u početku svi bili protiv njegove odluke da napusti siguran državni posao. Veliku podršku pružila mu je supruga Gordana, sa kojom ima četiri sina i dve ćerke, tako da danas u kraju Korušac tri generacije ove porodice žive od poljoprivrede, obrađuju oko 70 hektara zemlje, a od toga 18 hektara pod šljivom, što je našeg domaćina svrstalo u red najvećeg proizvođača u Šumadiji i Srbiji. Radi dan i noć, bez letovanja.

Da li sada mislite da ste uspeli?

Mislim da sam uspeo u onome što sam sam sebi opredelio kao cilj. Ali, veći mi je problem da sada ne potonem, nego kada sam krenuo bez zemlje, mehanizacije…Veliki je disparitet seljačkog proizvoda u odnosu na cenu nafte. Nekada je bio litar mleka litar nafte, jedno jagnje mi je bilo potrebno za 200 litara nafte, a danas tri ili četiri. To nas satire, kao i penziono i zdravstveno osiguranje. Odgovorno tvrdim da je to penziono opustelo srpska sela i rasteralo omladinu u grad. Lepo je da seljak ima penziju, ali ono što proizvede nije dovoljno da podmiri i plaćanje penzije. Lično sam imao ogroman dug i nisam mogao da prevedem zemlju dok ga ne platim. Prodao sam šest krava i izmirio, ali šta će seljak koji nije u mogućnosti da ovo uradi? Troškovi su ogromni za ovako veliko imanje. Da moji sinovi upredo ne rade s drvima, ne bismo mogli da sastavimo kraj s krajem.Svako pomisli da kad neko ima mnogo zemlje da je bogat, ali u Srbiji to nije tako. I pre 18 godina sećam se da sam šljivu prodavao po 18 dinara, ali tada je cena nafte bila oko 50 – 60 dinara. Sada šljivu prodajem po istoj ceni, a nafta je otišla u nebo.

Kako se desilo da se vratite na selo i postanete najveći proizvođač šljiva u Šumadiji i Srbiji?

Moj deda Života mi je usadio ljubav prema selu i bio je protiv mog odlaska u školu, jer je tvrdio da će imanje da opusti ako ostanem u gradu. Nakon završetka srednje škole živeo sam jedno vreme u Kragujevcu i radio kao mašin-bravar u Zastavi, a onda i u Aranđelovcu na održavanju. Kada nam se 1985. godine rodio drugi sin, supruga Gordana i ja odlučujemo da napustimo posao i grad i vratimo se na selo. Svi su bili protiv, a među njima i moj pokoji otac Milovan, da napustim siguran državni posao. Prognozirali su da ću da potonem kao poljoprivrednik, jer to tada nije bilo normalno, pogotovu jer nismo imali ni neku mehanizaciju, ni mnogo zemlje. Imali smo tada motokultivator i neke dve krave. Ali, upornim radom pokupovao sam zemlju sa 22 katastarske parcele, objedinio ličnom komasacijom, pa danas moja porodica ima ukupno 70 hektara. Ujedno smo ratari i stočari, imamo nešto pod šumom i livadama, ali najdraži su šljivici. Moja supruga Gordana i ja imamo šestoro dece, četiri sina i dve ćerke i desetoro unučadi i tu sam prebogat i presrećan čovek. Kada smo dobili četvrtog sina, to mi je dalo volju i bio sam još uporniji da uspemo. Pola života smo podizali decu i kupovali zemlju. Ulagali smo sve što smo zaradili i u jedno i u drugo. Nismo išli ni na letovanja, ni na zimovanja. Sve sam to radio sa verom da će se na kraju isplatiti meni i mojoj deci, a kad se svi skupimo u ovoj kući ispod Lipove ravni ima nas 24-oro.

Da li je bilo dovoljno raditi dan i noć da biste stvorili sve što danas imate?

Moram da kažem da nas je u startu, po povratku na pradedovsko imanje, spasao tov junadi i rad preko ZZ Rasadnik kada nisam 80-ih godina razmišljao da li imam para ili ne, da li imam nafte ili nemam. Sve je išlo na karticu i kad predam junad, dug se prebije. Kada sam kupovao zemlju nisam imao šta da naplatim, ali sam sa takvim tovom imao sigurnost. Da li će to sada biti s ovim tipom zadruge koji se forsira, ne znam. U ono doba dobro je to išlo, mogao sam da kupujem mehanizaciju, da uzimam zemlju u zakup, tako da smo dosta tuđe zemlje radili, jer je za tov bila potrebna velika količina kabaste hrane. Kada su počeli ratovi 90-tih to je stalo i više se nikada posao sa tovom junadi nije povratio na period s kraja 80-tih. Zapravo sam i napustio državni posao da bih se na selu ovim bavio, nisam ni sanjao tada o šljivicima. U to doba u Donjoj i Gornjoj Trešnjevici je bilo 27 tovilišta. Bili smo najjači u Srbiji.

Sav zarađeni novac ste ulagali u zemlju i mehanizaciju?

Da. Pritom smo prvo isekli svu šumu, sve ono što su čuvali i pradeda i deda i otac i kupovali zemlju. Shvatio sam da ne može ozbiljna proizvodnja da se zasnuje na tuđoj zemlji i nisam pogrešio, a znam kroz šta sam sve prošao kad sam uzimao zemlju u zakup. Hteo sam da budem samostalan, da sam odlučujem i da na svojoj zemlji radim ono što ja hoću. Kada je tov junadi stao, počeli smo da radimo s drvima, a time se i danas bave moji sinovi. Kupovali smo šumu u kojekakvim ambisima, gde smo prevrtali i konje i traktore sekući je i čupajući. Tu smo zarađivali novac da se isplaćuje zemlja. Deca su već tada porasla, pomagala i išla sa mnom u šumu, izučavala posao, osposobila se, ojačala. Kod mene je bila disciplina i sinovi to sada priznaju i kažu: da nas Toma nije držao u šaci, crnje bande ne bi bilo u okolini.

I kada je na red došao uzgoj šljive?

Odmah kako je stao tov junadi, dakle pre 25 godina. Naša je opština prva u Srbiji uvela agrarni budžet s namerom da se revitalizuje selo. Davali su sadnice i bio je to beskamatni kredit koji bi se vraćao za tri godine. I tada sam zasadio prvih 1.500 sadnica šljive na tri i po hektara. Redom sam kupovao parcele, sadio nove i danas imam oko 9.500 stabala šljiva, najveći zasad u jednom komadu u zemlji. Verovatno sam jedini proizvođač šljiva koji gaji sve vrste, tako da kod mene berba traje od juna do kraja oktobra. Godišnje uberem 17 vagona plodova. Nisam pogrešio, šljive na mojoj zemlji, na oko 60 metara nadmorske visine, rađaju.

Može li da se proda tolika šljiva?

Može. Nisam imao problem ni prošle godine sa ekstra rodom, iako sam se plašio da neću imati kupce. Doduše, donekle sam se obezbedio jedne godine kada je bila loša cena i nisam hteo da me iko ucenjuje, pa sam kupio kace za oko dva vagona džibre i burad u koje može da stane 3.000 litara rakije. To stoji za slučaj loše godine ako neće niko šljivu. Potražnja nije stala. Problem je bio što nas je grad tukao dva puta, ali smo se i tada izvukli. Kada nas je grad pogodio pre tri godine kao pomoć Ministarstva poljoprivrede dobio sam 300 kilograma đubriva. Bruka i sramota. Pomogla nas je opština Aranđelovac, koja je uvek vodila brigu o seljacima i prebacila mi je na ime šteta 132.000 dinara. Mala su ta budžetska sredstva, ali to što ima se pošteno podeli i  podigli su nam moral. Za primer su. Sada kupuje opština 50 junica da podeli seljacima i učestvuje u finansiranju sa 80 posto. Kada bi tako radilo Ministarstvo poljoprivrede, kao naša opština, bilo bi super za sve seljake Srbije.

Ko su kupci šljive kod nas?

Ima švercera, ima ljudi koji kupuju za sebe i svoje potrebe.  Prodavao sam u Osečini, voćari u Jarmenovcima. Iz Aleksandrovca je dolazio čovek i kupovao da bi distribuirao dalje po supermarketima. Imam parcele na 670 metara nadmorske visine i pripremio sam za tih četiri hetara oko 2.000 sadnica i na jesen ćemo podići tu još jedan nasad, jer kupci traže šljivu kad je niko nema. Poslednja sada stiže italijanska rosa felicija koja je do sada stizala najkasnije. Brali smo je do 20. oktobra prošle godine.

Ima li domaćin i poljoprivredni proizvođač kakav ste vi, beneficije kada je u pitanju država?

Ne. Beneficije nikada nisam imao od države, već samo „zavrzlamu“ od Ministarstva poljoprivrede.Konkurisali smo za navodnjavanje voćnjaka, urađen je projekat i obavešteni smo od strane Ministarstva da smo prošli i da su nam odobrili skoro dva miliona dinara da dovedemo vodu do tih 18 hektara pod šljivom. Nikada nam nisu isplatili taj novac. Ministar poljoprivrede, prvi na listi, Branislav Nedimović bio je ovde u Trešnjevici, posetio moj zasad i ispričao sam mu koji sam problem imao sa njegovim Ministarstvom. Pitao me je imam li dokumentaciju i dao sam mu šta sam imao, između ostalog i opomenu pred tužbu koju je podnela Poljoprivredna stručna služba iz Kragujevca, kao nosilac projekta. Nisu odgovorili, a meni je stigla poruka ministra Nedimovića, preko narodnog poslanika i predsednika opštine Aranđelovac da tužim državu. Nikad to nisam uradio u životu i ne pada mi na pamet ni sada da idem i „mlatim“ se po sudu i dangubim. A oko tog projekta izdangubio sam sigurno mesec dana, jer je trebalo gomila papirologije i saglasnosti za taj vodovod dug dva kilometara i dvesta metara. Prelazio je preko više imanja, bila je potrebna saglasnost vlasnika i maltretirao sam i vodio ljude da potpisuju. Obećao sam ljudima, ako prođemo, pečem jagnje. Dobio sam obaveštenje da sam dobio pare od države za projekat, koje nikada nisu isplaćene, ali je jagnje ispečeno i pojedeno. Ja sam moje ispunio…

Jeste li doveli vodu na kraju?

Jesam, sopstvenim sredstvima. Ali, to je voda za piće i da polivamo, ali ne za navodnjavanje kako je osmišljeno projektom.U međuvremenu sam napravio i ogromnu aktumulaciju od 36.000 litara i nameravam da se voda izbacuje pumpom na brdo, a posle da teče prirodnim padom. To je za moj voćnjak spas za najsušniji period, jer je to zemlja sedme kategorije i struktura joj je takva da brzo gubi vlagu.

Da li su to sve kako rekoste „zavrzlame“ s državom?

Kao zadruga konkurisali smo u Ministarstvu za regionalni razvoj koji vodi Milan Krkobabić za finansijsku pomoć u izgradnji destilerije. S obzirom da kao zadrugari imamo 46 hektara pod šljivom, mislio sam da je to dovoljna „vizit karta“ i da ne treba nikoga da zovem radi urgencije da pospešuje razvoj pravih zadruga u Srbiji. Ispostavilo se da nije tako. Pogrešio sam. Mi nismo prošli, ali je zato prošao zasad na 3,5 hektara u drugom selu, a davali su ranije i bez ijedne posađene šljive. Angažovali smo i sredstva informisanja, ispala je velika gužva, uvideli su grešku i rekli da konkurišemo ponovo i sada bi trebalo da prođemo.

Da biste preživeli, ali i napredovali rekoste da ste se bavili svim i svačim i da ste imali i krečanu i ćumur…?

Sada imam i mini stočnu framu sa sedam krava, nešto junica, 50-ak ovaca. Sinovi rade sa drvima. Preračunaju i kažu da je bolje da prodam krave, a ako nemam kome, zafrkavaju se sa mnom – jeftinije ti je da ih pokloniš. Imamo veliki kredit i još dve godine isplate po 7.000 evra godišnje. I te krave moram da držim dok ne isplatim. Ako omane voćnjak, tih sedam krava će pokriti jednu ratu. Dotle nema prodaje.

I na kraju postoje li planovi i cilj kada je u pitanju Vaše gazdinstvo?

Naravno, da se podigne zadružna destilerija gore na platou gde mi je šljivik. Nas petoro – šestoro smo članovi zadruge i imamo 46 hektara pod šljivom. Ali u celoj Trešnjevici je oko 100 hektara šljivika. Znači ima posla za destileriju, sušaru i hladnjaču, kao i mali prerađivački pogon za džemove i slatka. To je neka moja vizija, ali bi tu morala država da nam pomogne. Ima tu mesta i za seoski turizam, za razvoj škole u prirodi. Da li ćemo uspeti, videćemo. Moje vizije poremetilo je Ministarstvo poljoprivrede kada je obavestilo da sam dobio pare i da je projekat prošao i da će vodovod neka firma da odradi, a onda neko taj novac „smanuo“. Zašto? Jer je sve to napravilo pometnju kod mojih sinova. Nisu mogli da veruju da je tako nešto moguće i da to nudi perspektivu razvoja sela. Do tada smo zajednički kupovali mehanizaciju, zemlju, nove sadnice, pripremali za vodovod…Tada su počeli da pričaju da moraju da napuste selo i prebacili se s poljoprivrede na drva i sve je spalo na mene… Pomažu kad ima mnogo posla, ali niko od nas ne vidi računicu na ovom brdu.

Selo Vukasovce ste nam pokazali uz opasku da tamo nema više dece, da je prazno. Koja je budućnost?

Mi smo se dosad borili i ostali na imanjima, a ljubav koju je prema selu meni usadio deda, ja sam preneo na moje naslednike. Iz moje kuće petoro dece ide u svako jutro u školu, dogodine će i šesto. Ne prima ni jedno dečiji dodatak. Dovijamo se, snalazimo, radimo i nismo potonuli i ne razmišljamo o gradu. Kupili smo hvala bogu dosta zemlje, ali smo došli u problem da opstanemo sa vlastitom zemljom.

Izvor: Nova Ekonomija

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here